Kad sam bila mala, ova se juha, u manje više sličnom jušniku, kod nas servirala za doručak. Kod moje mame gušća i blaža, kod moje bake rjeđa, s više paprike i poškropljena octom. Baka je iz nekog razloga sve škropila octom. Guste juhe, variva, rižu i salate. Možda je mislila da je tako zdravije, možda joj se sviđao tek, nisam sigurna. Možda bi, da ga je imala, škropila limunom poput mene. Mama je rekla, taj ju je ocat koštao i glave (raka želuca) ali ne vjerujem. Otišla je baka jer se umorila života i patnje a ne octa. I mama to zna. Samo ju ponekad ocat podsjeti na baku pa to tako kaže, ne od grdnje već od milja, što se sjeća bakinih lonaca.
Moji je zovu amprenica. Ponekad je prežgana, ponekad amprensupa, ponekad ajnpren juha. Kao dijete sam se pitala, postoji li onda i cvajpren juha? Nisam još za takvu čula no nisam se puno ni mučila time jer za ovakvom juhom baš nisam marila. Nisam znala kako se kuha, no da sam i znala, ne bi mi puno više narasla u očima: prženo brašno zaliveno vodom i začinjeno solju i crvenom paprikom. Servirana u tanjuru s drobljenim kruhom. Ako je baš bila gusta, onda ju je moj tata zvao makanica, jer se kruh (u)mače u juhu. Mama je ponekad pred kraj kuhanja u lonac ubacila i jedno razmućeno jaje. To mi je tek bilo grozno, ali tko me pitao.
I nisam o toj juhi razmišljala desetljećima, dok nas nije neki dan sredila želučana viroza. Pa sam pitala muža, a što bi jeo? Ampren juhu, rekao je. Zlo mi je cijeli dan. Odmah ću, rekla sam i dohvatila ne kuhaču nego telefon. Mama, pitala sam, kako se kuha amprenica? O, dijete drago, uzdahnula je. Ja sam pomislila nešto ali nisam izrekla jer je i meni bilo zlo od iste viroze, i samo slušala što mi govori. Uzmi žlicu brašna, zaprži na ulju, makni s vatre, dodaj malo crvene paprike, naglo hladne vode, a onda miješaj, miješaj.
Pa sam tako. Jel to čemu? pitala sam naposljetku. Za prste polizati, rekao je muž, Bog mu dao zdravlja, taj sve pojede što ja skuham. Baš mi je dobro sjelo. Cijeli dan sam gladan i zlo mi je i gladan sam, i sve što sam pomislio da bih jeo, ne bih jeo, zlo mi je. E ovo mi je baš sjelo fino. Hvala ti. A onda je legao i zaspao kao da je pojeo ne znam kakva čuda varena u kakvim čarobnim loncima.
Nakon muža s istim mukama zaredali smo i mi ostali pa sam tu juhu kuhala još nekoliko dana za redom. S par kriški tostanog kruha muž je lizao prste, da ne kažem mastio brke, jer brkove nema. Pelenaš se najeo skupa s ćaćom a Frajlica i ja smo rekle, akhm, i pojele tost i čaj.
Ta je juha lijek, rekao je muž a ja sam razmišljala. To malo jada. Prženog brašna, vode i masti (s kojom je moja baka kuhala). Staroga kruha. Ništa. Siromašnije čak i od onoga kada se kaže, “luk i voda”. A eto, ispade iz tog tanjura lijek. Nekad za bolestan želudac, nekad davno za glad i neimaštinu. Pa si mislim, nikakvo čudo. Najjednostavnije stvari i jesu takve, moraju biti. Kako kažu, kad siromašne žene suše pelene, Bog da sat vremena sunca čak i usred kišnog dana.
A što je jasprica? Jasprice, to su vam oni kružići masnoće koji plivaju na juhi. Kao dijete frkala sam nosom na njih, ni sad nisam daleko, ali dobro. Sad u rukavu imam juhu koja liječi. Koja je vaša?
Za 4 tanjura juhe potrebno je na 3 žlice ulja do zlatnog ispržiti miješajući uvrh žlicu brašna, maknuti s vatre, dodati navrh noža crvene mljevene slatke paprike, promiješati, zaliti s oko 7 dl hladne vode, vratiti na vatru, posoliti po ukusu i kuhati miješajući još par minuta, dok se brašno ne skuha. Po želji možete u juhu ubaciti i razmućeno jaje i kuhati kratko dok jaje ne koagulira. I to je cijela mudrost 🙂
2 komentara
Je baš je lijek.
Ja je ne ljubim ali sam zahvalna što postoji 🙂